Умка
Ветар
Задржао сам се увече на тераси,
ослушкујући бренцање буба
које би куцкале о сјајну млечну куглу,
сметено шуштање лептирица
обневиделих на стиховима.
Искрсавале би са готовошћу слика
заошијаних кроз млаку пустош
висина и пањева, гоњене
да се препусте једнократној употреби
под младим месецом, уз чашу младог вина.
Напослетку легох. И заспах, врло брзо.
Сањао сам како се подигао ветар,
од обале Саве, у јаким налетима,
праштећи мокрим рубљем с ужета
и пунећи шкрипом сву кућу као лађу.
Није то био сезонски ветар,
ни који од сталних смораца и ноћника,
од Сен-Џона Перса до Александра Блока,
ни какав оргуљаш из Лирове ветруље,
ни из топољака са стазом Жана Жака,
него напросто ветар; бахат, плах,
склон да све одува пре него што разуме,
непоправљив, исти од оне ноћи кад је
прошли пут вршљао по мојим хартијама,
пре десетак или већ колико година…
Слушао сам га опет; и нисам
ништа предузео да бих се расанио.
Лако ћаскање после ручка
Разне представе навру с радом црева.
Тако ход мимо више касапница
води, уз призоре из неког спева,
волујски лепом оку женског лица.
Пред поделама на десне и леве,
неко је каткад за јунећа леђа
на жару и за планинске сиреве.
Да ли то, као ствар укуса, вређа
назоре биљоједа? Ко се кида
што се принчевски бракови још руше
с више прашине од берлинског зида,
Човек радије вари мирне душе,
у папучама и кућном капуту,
док му на столу ређе воња даска
са сиревима, пуши танку љуту
цигару и о којечему ћаска
уз нешто вина и обичну воду,
без имало горушице и пизме.
Шта кад би песник у служби народу
једном неделно изувао чизме?
Трешња
За Х.
Стајала си под трешњом једног јутра,
средином јуна, кад су трешње махом прошле;
и спазила си, на најнижој грани,
налик на минђушу без парице у лишћу,
једну крупну, тамну као венска крв.
За тренутак, док смо гледали у њу,
учинило ми се да видим како згрчен
у њеном слатком и црвеном мраку
прогриза по мери свог бића себи ходник,
сав обузет чежњом за крилима, црв.
Онда си се дигла на прсте за том трешњом,
убрала је и појела, укусну
бар колико и у висећем положају.
Што се тога тиче, то би било све.
Да, али уз њено месо, њену крв,
ниси морала и њега да прогуташ?
Кад си се машила, бистрио се још,
бистрио – као у кристалној кугли.
Но пошто ти није при руци она трешња,
Чему лупамо главу? Црв је црв.
Живот вина
По недељном ручку, док пропадамо у сан,
власишта мокрих од варења и од жеге,
отац би ушао у виноград и ту се
бавио до мрака, окружен чокотима;
пуцад крупнију од бибера,
редио би лишће, разгледао гроздове,
и мислио о новом вину.
Данас претачем вино из његове мисли;
дижем га, жуто, светлуцаво, према окну:
да кроза њ промакне прашњаво сунце. И знам,
замутиће се оно, живо.
чим жмирну зимска окца и сукну ластари,
Као да се није ни прекидала веза
међу петељком и коленцем,
биће опет у дослуху овога лета
вино у подруму, у плеснивим боцама,
и Сунчев корак глухотом небеских кућа.
Вино, слично звезди, описује путању
којом би се можда и отац отиснуо,
стојећи без даха од кашља, празна ока
и танак, као у туђој кошуљи;
задубљен, далек и сопственој мисли.
Поглед из дворишта
Старе су кајсије већ готове. С пролећа
олистаће једва још која грана.
Не буду ли руже ускоро орезане,
снег ће их поломити у корену.
Жуте новине се на ветру плету као
пас у ноге… У топлим крајевима
воде се ратови; понегде падне влада.
А овде треба пронаћи грабуље,
покупити лишће и малтером залити
пукотине око куће, пре киша.
Три руже
Како ли је ишта одатле проклијало,
одржало се у празној цистерни,
питам се, дрва слажући за зиму.
Кад се помолио из тамне пукотине,
танушни пипак са ситним бодљама
пустио се два педља, па је стао.
Te прве године се нешто колебао.
Онда би гурао за мразевима, нагло
бокорио се, хватао за ваздух,
осипао густим жућкасто-белим цветом;
а у подножју зелених шибова
крунио се камен и плоча одизала…
Напослетку смо посекли ту ружу,
пре него што је срушила цистерну.
Када смо уклонили камен,
видело се да су ту била два изданка
што су се везали у чвор под самом плочом,
две ноге урасле у безглава рамена:
пронашли смо дивљу животињу, не ружу
која у гукама из мемле кријумчари
смотуљке с поруком о чежњи и тескоби,
него сплет мишића напетих слèпом снагом.
Извадили смо је и мало окресали.
(Ни помислио нисам да је спалим.)
Сада та ружа дизалица,
давно сува, стоји на дрвима под стрехом,
на обе ноге које без ослонца
подмећу плећа у празнину.
II
Памтим да се једаред окуписмо
код суседа, под грмом друге руже;
у јутро кад су две Марије, кажу,
затекле оног незнанца у белом,
огњена ока, који је седео
и чекао на изваљеној плочи
с питањем зашто ту живога траже.
На столу беху све црвене ствари:
вишњева јаја у здели од прућа,
онда пастрма, још врућа, ротквице…
Мрље од младог вина по столњаку
с латицама те исте винске руже…
И сви ми тамо, у ружином хладу,
зарумењени, сунцем попрскани…
А они који нису више с нама
нађоше се у нашем разговору:
тискали су се око бучног стола
и пуштали да кроз њих пролазимо
с празним и пуним боцама, и причом
па кад бисмо зађутали за часак,
над нама би са гране, сав усхићен,
неки невидљив жабац крекетао…
III
Трећа ружа цвета на усамљеној стрели у леји, негде с висине очију.
Трнови јој личе на грабљиве кљуниће. Њу мајка некад засипа пепелом
и залива водом у којој скува месо. Оставља само пупољак на врху, што се дуго жари док не плане и букне. Тада је мајка пажљиво убере,
увек сама она, иако једва може да дигне до ње укрућену руку.
Здравом придржава, па маказама сече кратко при врху, грчевитим стиском; и носи полако у прегршти њен пламен. У чаши воде гореће та ружа
на очевој плочи још три-четири дана, сигурно, мислим али јој не кажем.
