И још по нешто - Borislav Radovic

И још по нешто... o Vasku

Старица

За В. П. на другој страни

Ужасно мала у свом излогу, израсла из теретних колица,

једна од Бодлерових старица седи на куковима без ногу.

Ко је ту диже и ко је скида, у дневном ритму који се прима

с равнодушношћу на точковима њена четири дрвена зида?

Ту је и боца од мутног стакла, допола смањене садржине,

и лимени суд с нешто ситнине откад је улицом већ промакла

река очију које не могу поднети да им се шта дочара незаборавно,

као та стара расходована лутка без ногу.

Записи о Васку Попи

одломак

Дивљење и најдубље поштовање која гајимо према неком песнику

каткад бивају неочекивано награђени кад нам он допусти да у њему назремо некога ко се још устеже да своје прве радове повери туђем оку. Као ни толика друга открића у којима налазимо потврду да имамо пред собом човека од крви и меса, ни ово није необично. Песници не би били то што јесу кад би увек држали све конце и имали задатак да само уредно прибележе шта им дошаптава њихов унутарњи глас, уместо да издрже суочење са собом, у неизвесности која прати њихов покушај и тако

га супротставља рутини. Делили смо, ако смем рећи, тај боравак у чистилишту, у саосећању које искључује изливе објашњења, ћаскајући понекад целу ноћ у неуспелом бекству од поезије, да бисмо се издалека, у паузама, враћали прастарим питањима о њеном саставу, смислу, разлозима, извитоперавањима, странпутицама. Између

осталих повластица које сам стекао с Васковим пријатељством, имао сам срећу да годинама уживам његову дарежљивост у најтананијим и никада до краја расплетивим нитима песничког искуства, „крвљу плаћаног“, рекао би он на граници озбиљности; искуства каквим располажу само они који су кадри да поезијом оправдају сврху живота. Нимало налик старинском мајстору који би упућивао ученике у своју вештину, он је умео да буде ѓуру, на свој начин, уздржано, иронично и постранце. Уместо да препоручује шта и како треба радити, он би подбадао другога да овај сам истражује и развија сопствене могућности. Свакако нисам једини који би могао посведочити колико му је, у његовим личним недоумицама и посустајањима, значила Васкова близина.

И још по нешто... о риболову

На Тиси

За Д. Б. на другој обали

Леђима окренут дивотама ритова,

смањио се путник на скели која клизи

у одраз топола под супротном обалом.

А челично уже, што израња из воде

док му се крајеви не споје шибајући

глатку површину све дужим замасима,

сасвим слабо преде на храстовим жилама.

Мраз. Детлић почиње да откуцава подне

Сићушан би путник на прелазу у сну

толико сићушан под мутним и црвеним

рибљим оком Сунца, у подножју топола.

Склопише се уто и маказе казаљки.

И још по нешто... о понечему

Три јутра у Крашићима

Приморски кокот пева, “под оруо”;
као да квари селидбу, пред кућом
већ закованих прозора и врата.
Рођени поџемник, тај и не мари,
за ветроказ ни за магнетну иглу;
зна сваку рачву кроз ниске тавнике
куд се тумара испружених руку,
за белим коцем и сјајним дугметом.
Напољу се чагаљ повлачи пред псом.
Рибар вуче мрежу. Пекар гаси пећ.
Гладном срцу мрви се оброк соли.
А онај што се из сна ископао
пушта танку воду под младу лозу;
ради и он човек своју ствар.

Опус почиње од плавичасте вене
што девојчурку кривуда уз подбрадак.
Очи су жива под капцима.
На шкрипу врата, сваког часа,
пустиће се с промајом из ведра жица,
јарка жица трепавица, исукана
од неког филозофског злата.

III

Црне се прозори у тесаном камену
лучких зграда преко залива: обурило.
Данас ће се играти карте,
помишљаће се на повратак кући;
изнеће се ћебад из кома на ветрење.
На мушким грудима, увече,
расклопљена књига ће лежати без речи,
њушећи лаванду с ћебета, и со.
А женско уво, ноћно чуло,
ослушкиваће како хладноћа
отискује шапе на месечевом песку.