Јован Делић: „ПОЕТИЧКИ ДИНАМИЗАМ“ БОРИСЛАВА РАДОВИЋА

Полазећи од пјесничког термина поетички динамизам, у раду се расправља о пое- тици Борислава Радовића и њеној тематизацији у поезији, о односу пјесме и есеја, пјесничком језику, иронији и вишедјелности пјесме.

Поетички динамизам је термин Борислава Радовића. Прожет пјесничким искуством, високом поетичком самосвијешћу и искуством преводи- лачког читања поезије и прозе свјетских пјесни- ка и прозних мајстора – а преводилачко читање је идеално читање које не допушта да се преклизи преко било које ријечи или „тамног мјеста“ и води рачуна о свим нивоима текста: од гласа, ријечи, реченице, исказа до поглавља и цјелине дјела – овај термин нам је драгоцјенији него да је преу- зет из неке теоријско-философске школе или од неког философског ауторитета. Утолико прије што се показује оперативним управо за задатак којим се бавимо: за проучавање поетике самога Борислава Радовића. Он у поетику, а самим тим и у проучавање поетике, уноси динамизам умје- сто статичности; уноси процес и промјену. Биће да је процес настанка пјесме – пјесмотворство – оно што превасходно занима Радовића, и то када пише поезију, и када пише о поезији. Процес на- станка пјесме је велика пјесничка и есејистичка тема Борислава Радовића. Процес настанка пјес- ме значајнији је и од саме пјесме: он у себе укљу- чује и њен коначни текст.

ХРОНОЛОГИЈА

1935.

Рођен је 10. марта 1935. године у родитељском дому у Београду у улици Стојана Новаковића 2. Крштен у храму Св. Апостола Марка 1. Априла 1935. Отац Живорад, рођен 5. Јануара 1906. У Ђурђевцу код Мионице од оца Тихомира и мајке Станице, земљорадника. Завршио Философски факултет и био професор Универзитета у Сомбору и Београду. Мајка Јелица, рођена 1.децембра 1911. У Пироту од Оца Николе Николића, мајора краљевске војске и мајке Христине Николић рођене Пејовић, чији је отац био тутор краља Петра Првог у периоду основне школе. Јелица завршила Философски факултет (психологију) 1935. била је чиновник Министарства иностраних послова да би пензију дочекала као директор Прве женске гимназије. Као врсан психолог, основала прво Саветовалиште у Београду.

1942.

Уписује први разред државне народне школе Вук Караџић у Београду и завршава га са одличним успехом и похвалницом школског одбора за град Београд на Петровдан 12. Јула 1943.

1946.

Уписује Осму гимназију а затим Другу мушку гимназију у Београду коју завршава школске 1953’54 са одличним успехом.

1952.

Још као гимназијалац почиње да пише стихове и да заједно са нешто старијим гимназијским другом Јованом Христићем посећује чувени књижевни салон Душана Матића у улици Војводе Добрњца. Објављује и прве песме у периодици.

1953.

У часопису Млада култура објавио је „Писмо Васку Попи“ поводом појаве песничке збирке Кора.

1954.

Уписује Филолошки факултет, групу Општа књижевност са теоријом књижевности. Матурира у Другој београдској гимназији и уписује студије светске књижевности са теоријом књижевности на Филозофском факултету у Београду. Радовић је био припадник чувене прве генерације студената након обнове катедре за светску књижевност, у којој су још били, између осталих, и Данило Киш, Мухарем Первић, Мирјана Миочиновић.

1956.

Објављује у Просвети прву књигу Поетичности за коју наредне 1957. године добија Бранкову награду.

1958.

Игра једну од главних улога у партизанском филму Једини излаз, првом дугометражном филму Александра Саше Петровића, који је режирао заједно са Вицком Распором према сценарију Антонија Исаковића и Стјепана Заиновића. Радовић је у филму, између осталих, играо и са чувеним и афирисаним југословенским глумцима Мијом Алексићем и Златком Мадунићем.

1959.

Са оцем купује плац на Умци, саде виноград и граде кућу у којој ће Борислав провести неке од најлепших и најзначајнијих тренутака за живота. На Умци је оформљен подрум за прављење и складиштење вина и ракије а тераса са погледом на Саву је угостила многе пријатеље, осведочивши домаћина и као изванредног кувара. Поред Розбратни на роштиљу, Борин Паприкаш био је посебан специјалитет.

1961.

Радовић се појављује и у једној од истакнутијих улога у филму Двоје, првом самосталном дугометражном филму Саше Петровића. Наловне улоге у филму припале су звездама ондашње југословенске кинематографије Беби Лончар и Михи Балоху.

1962.

Дипломирао 21. Августа 1962г, бр.26/429 27. септембра ступио на служење једногодишњег војног рока у ЈНА у Врању, артиљерија.

1963.

Добио је Октобарску награду за превод Мореказа Сен Џон Перса, који су се исте године појавили у издању Просвете.

1967.

За песничку збирку Братства по несаници добио је престижне Змајеву и Нолитову награду.

1968.

17. октобра ступа у брак са Споменком Радовић (отац Стеван Ћурковић, мајка Невенка Шумоња). Упознали су се на Филолошком факултету. Венчавали су се два пута а живели су заједно до Борине смрти.

1969.

Игра у серији Двоглед, трајање 30 мин. Са Љубивојем Ршумовићем, Драганом Бабићем.

1970.

15. јануара родила му се ћерка Христина. Седамдесетих је радио у Народној библиотеци и Нолиту. У првој половини осамдесетих био је министар културе а у другој половини осамдесетих директор Југославија филма.

1983.

За књигу Песме 1971–1982 примио је награду Бранко Миљковић за најбољу песничку збирку објављену у Југославији помнуте године.

1985.

Добио је награду Дисовог пролећа за целокупан песнички опус. Тим поводом је као књига госта штампана и књига Тридесет изабраних песама.

1994.

У чувеној едицији Коло Српске књижевне задруге објављена је књига Песме са опширним предговором Александра Јовановића. За поменуту књигу наредне 1995. године постао је први лауреат новоуспостављене награде Васко Попа, која се додељује за најбољу песничку књигу на српском језику објављену током претходне године.

1999.

Примио је нашу најпрестижнију награду за преводилаштво Милош Н. Ђурић за превод Балзаковог романа Луј Ламбер.

2001.

Добио је награду Десанка Максимовић за животно дело. Тим поводом je 2002. године и објавено дефинитивно издање његових стихова Песме, као и зборник радова Поезија Борислава Радовића, са изалагањима са округлог стола одржаног током Десанкиних мајских разговора исте године.

2002.

Радовић је добио награду Ђорђе Јовановић за књигу О песницима и о поезији, као и Жичку хрисовуљу за целокупан песнички опус. Поводом добијања Хрисовуље Народна библиотека Стефан Првовенчани из Краљева објавила је 2003. године зборник радова Борислав Радовић, песник, који је представљао резултат научног скупа одржаног у Краљеву претходне године.

2006-2014.

Коуредник заједно са Милутином Петровићем часописа за поезију и теорију поезије Поезија.

2015.

У организацији Института за књижевност и уметност и Библиотеке града Београда 8. и 9. децембра одржан је у Београду велики научни скуп „О поезији и поетици Борислава Радовића“. Током 2017. објављен је и зборник радова са овог скупа О поезији и о поетици Борислава Радовића.

2016.

Објављено је у два тома (Песме и Неке ствари и Понешто о песницима и о поезији) дефинитивно издање опуса Борислава Радовића у редакцији самог песника, а под уредничком руком Милутина Петровића.

2018.

26. априла у Београду је изненада преминуо Борислав Радовић. Сахрањен је поред својих родитеља и супруге у розаријуму на Новом гробљу у Београду.

У разговору са Божом Копривицом:

„Чини ми се да Вергилијево позивање на Хомерово дело, колико год било познато, никад не може бити превише истицано, из простог разлога што је оно од пресудног значаја за разумевање Енеиде. Критика је веома замерала Вергилију што на сав глас хвали Августа и што се превише угледа на Хомера. Чак ни позна антика није више добро разумевала смисао Вергилијевог дела. А није га добро разумело ни наше доба, судећи по речима Жака Переа кад овај каже да ‘јединство тако сложеног дела као што је Енеида представља крхку ствар која тежи да се распадне откако не успевамо више да је разумемо онако тачно као савременици’. Било би веома претенциозно помишљати како ће сад неко сести и прочитати Енеиду, и извући из тог читања боље закључке него што су их извлачили људи који су се исцрпно бавили тим проблемима, а многи им посветили и живот. Али оно што је несумњиво, то је грчко наслеђе у рукама Рима, и у томе би могло бити извесне суштине. То је питање првенства. Римљани настоје да се представе као законити наследници и даљи носиоци грчке цивилизације и културе. То настојање је одлучно и јасно изражено код Вергилија.”